Српски сељак завиди хрватском ратару

Српски сељаци не крију да завиде ратарима из Хрватске, бар када је о државним субвенцијама реч. Јер, пољопривредник из Србије који ће на хектару земље ове јесени засејати пшеницу може да се нада државној дотацији од 14.000 динара или око 130 евра, док његовог „колегу” из Хрватске држава субвенционише са 300 евра по хектару. И док земљорадник из Војводине за производњу шећерне репе и сунцокрета добије од државе 14.000 динара по хектару, пољопривредног произвођача из Славоније држава помаже са три, четири пута више средстава.

Горан Живков, бивши министар пољопривреде, каже да се Србија само декларативно залаже за пољопривреду као стратешку грану привреде.

– Хрватска има три пута мање пољопривредника и три пута мање обрадиве земље, aли чак три пута већи аграрни буџет. Код нас се за пољопривреднике, ем издваја мало пара, ем се тај новац не распоређује на прави начин. Сада се, због најава о смањењу јавне потрошње свуда режу трошкови, али чак и када је било пара није се давало пољопривреди – сматра Живков и напомиње да је Хрватска туристичка, а Србија пољопривредна земља.

Он подсећа да је пре неколико година пољопривредни буџет био двадесети део републичког, док сада представља тридесетину државне касе. Живков додаје и то да је од 778.000 сељака свега 84.000 њих у систему субвенција.

– Проблем је и што се у нашој аграрној политици не знају приоритети. Зато нам се проблеми гомилају, па се ето десило и то да парадајз кошта 200 динара, а да млека нема у радњама. Кад држава не зна шта јој је циљ у пољопривреди онда ни не чуди што предвидиве ствари, попут несташице млека, све изненаде. Исти сценарио нам се сада понавља и са уљем, бојим се да нас и ту чекају несташиле. Ту се, нажалост, проблеми не завршавају. Због недовољног броја стоке бојим се да ћемо ускоро имати и мањак меса на тржишту – страхује Живков.

На прсте се, додаје, у последње две године могу набројати субвенције у пољопривреди. Пољопривредни произвођачи зато не остварују профит, а код банака не могу да добију кредит јер су се углавном презадужили.

– О каквом улагању у пољопривреду можемо да причамо ако је у последње две године увезено 40 пута мање трактора него у ранијем периоду – напомиње наш саговорник.

По дефиницији, свака субвенција у пољопривреди има четири ефекта: економски, социјални, утицај на окружење и политички ефекат. Проблем је, додаје бивши министар, што је политичарима најважнији овај последњи утицај.

– Много је боље субвенционисати улагања у пољопривреду, него дати новац пољопривредницима по хектару обрадиве земље, или по грлу стоке, на пример. Зашто? Зато што ако једна крава годишње даје 2.000 литара млека ни 100 ни 300 евра неће учинити да она да више. Зато је боље да држава помогне сељаку да купи ону сорту краве која ће давати 7.000 млека годишње – објашњава Живков шта је желео да каже.

Пребацивањем кривице у државно двориште, пољопривредни произвођачи желе да изврше притисак на власт, али реч је о оправданом притиску, оцењује Живков:

– Нажалост у овој држави вас нико не чује и не констатује док не извршите притисак – констатује он.

Милан Кужник, саветник у Удружењу за пољопривреду додаје и да, осим што је аграрни буџет мали, да се са исплатама субвенција обично касни.

– Тако да и оно на шта имају право, пољопривредници не могу да добију, јер им држава обично дугује новац. При том, на субвенције могу да рачунају само регистрована пољопривредна газдинства – истиче Кужник.

Љубиша Јовановић, председник Управног одбора Удружења произвођача млека, каже да је ова асоцијација ангажовала неколико стручњака који ће, консултујући европско искуство, направити предлог мера за Министарство пољопривреде.
А. Николић